Zašto volim Montesori pedagogiju?
Većina roditelja čula je za Mariju Montesori i to je dobro. Slaviti ženu koja je doprinela da saznamo o tome koliko je važan rani razvoj, manuelni rad i razvoj koncetracije kroz igru je najmanje što mi vaspitači, učitelji, pedagozi, roditelji... treba da uradimo.
Kada sam krenula da radim sa decom, prva stvar koja mi je zasmetala osećaj da previše štitimo decu. Čuvaš ih da ne padnu, da se ne povrede nekim teškim predmetom, da ne dotaknu nešto oštro... Ovde ne pričam o bezbednosti koja je apsolutno nephodna.
Navešću čest primer koji sam viđala kod roditelja:
Dete vidi da roditelj koristi nož. Jednog dana kada je on ostao detetu na dohvat ruke, ono pruža ruke. Roditelj odmah uplašeno otima detetu nož i kaže mu da to nije za njega. Nož se potom sklanja od deteta do 7 godine. Tu propuštamo priliku da kod dece ohrabrimo samostalnost koji oni pokazuju veoma rano.
Ta situacija mi je veoma smetala. Te sam preuzela odgovornost da naučim dete čemu služi nož i kako da ga bezbedno koristi.
Istina dete od 2 godine, nema razvijenu finu motoriku i koordinaciju oko ruka, ali svakodnevnim vežbama možemo raditi na ova dva veoma važna razvoja.
Za početak kada se desi da dete dohvati nož, obratila sam mu se ovim rečima: "Želiš da mi pomogneš, hajde da to uradimo zajedno?" Dete dobija priliku da učestvuje i to ga smiruje. (suprotno od otimanja noža) Sledećih puta sam sama ponudila da mi pomogne. Kasnije sam nudila mali nož (koji nema oštre ivice) za mazanje nekog namaza. Dete opet dobija priliku da samo sebi spremi doručak. Usput sam objašnjavala postupak sečenja mekšeg voća, npr.banane kako bi dete što više razvijalo mišiće ruku, koordinaciju oko ruka... Obavezan pribor: daska, nož i posuda gde se stavlja voće. Ukoliko je voće koje se pere, prethodno uraditi i to zajedno sa detetom, a zatim dete samo.
Glavna rečenica u Montesori pedagogiji je upravo ova "Pomozi mi da uradim sam". I to sam se ja lično i uverila: deca zele da uče, da rade mi smo ti koji ih ponekad kočimo iz straha.
Druga stvar je što mnoge stvari za koje deca mogu da urade sami, radimo mi za njih.
Ako samo malo obratimo pažnju bebe skidaju čarapice, zatim patike i mnoge stvari mogu da urade sami. Takođe vrlo rano pokazuju interesovanje da odu do kante i bace đubre ili žele da postave sto. U nama se opet javlja ono naše tradicionalno vaspitanje kako je to posao odraslih a ne deteta. Dete je "malo".
U ovim situacijama je potrebno dok su deca mlađa obratiti pažnju, na koji način obavljamo svakodnevne radnje. Radnje se rade polako i postupno. Deca uče imitirajući naše pokrete, stoga pažljivo držite posuđe i odlažite stvari na svoje mesto.
Ovakvo razmišljanje ne bi trebalo da bude opterećenje za roditelja, nego poziv da zastane, uspori i da se seti, da je detetov rani razvoj ovde i sada, i da nema bitnije stvari od toga.
Dopustite deci da pokažu interesovanje da samostalno jedu, oblače se...a zatim budite tu da im pomognete. Kada vidite da su savladali neku radnju, ili da su sposobni da je sami odrade budite spremni da sačekate pre nego što priskočite u pomoć. Iako dete nema cilj da uspe ili pobedi nekog, zadovoljstvo koje oseća kada uspe da odradi neku aktivnost je njegova najbolja nagrada. (Montesori pedagogija)
I konačno ću vam u kratko navesti zašto ja volim Montesori pedagogiju:
Zbog toga što je usmerena na dete, a ne na odraslog.
Pomaže nam da decu uključimo u realni porodični život
Ukazuje nam šta su i kakve treba da budu dečije igračke
Podstiče roditelje da decu što više povezuju sa prirodom, svi najvažniji razvoji dece se dešavaju u prirodi ( fizički, razvoj čula, logičko razmišljanje, matematičke i govorne sposobnosti...)
Ističe značaj muzike u razvoju dece
Pokazuje nam da razvoj kreativnosti nije samo crtanje nego mnogo više od toga
Koliko je bitno da su deca okružena ljudima, u ovom savremenom svetu...
Ja sam zaista dosta stvari naučila iz Montesori pedagogije i veoma često se, u sadržajima koje objavljujem roditeljima, koristim znanjem koje sam stekla na Montesori kursu i čitajući Montesori literaturu.
Poslednju knjigu koju sam pročitala je Montesori: Radosno dete, Suzan Mejklin Stivenson.
Kao što već, sigurna sam da, znate ja sam diplomirani vaspitač za decu od 3 do 7 godina. O ranom razvoju sam čitala, učila na Montesori i Ntc kursecima, čitala u Montesori i Jesper Jul literaturama i konačno koristila u radu sa roditeljima i decom.
Za razvoj dece ispod 3 godine sam počela da se interesujem kada sam radila kao dadilja (individualno sa detetom).
Kao i na fakultetu prvo sam počela od knjiga o tom periodu, i poverenje sam poklonila Montesoriju zbog veoma pozitivnih rezultata koje sam postigla radeći na pažnji, koncetraciji, samostalnosti i razvoju sposobnosti i veština predškolskog deteta.
Čitajući knjigu Radosno dete, učila sam:
Koliko je važno okruženje bebe?
Kako da podstaknemo osećaj sigurnosti i ljubavi kod beba
Šta nam bebe poručuju i kako koristiti neverbalnu komunikaciju
Zašto je bitno da ne požurujemo dečiji razvoj (puzanje, sedenje, hodanje)
Koliko je povezan razvoj samostalnosti sa samopuzdanjem i razvojem samopoštovanja u kasnijim godinama...
Knjiga je za razliku od možda nekih drugih knjiga za roditelje, napisana jednostavno i razumljivo za svakog roditelja. Ili baš onako kako i ja volim da vam pišem.
Ja sam naučila dosta novih stvari o deci mlađeg uzrasta, šta je ono što je deci neophodno a to nikako nije ono što nam mediji i pomodarstvo nameću.
Stoga je moj zaključak nakon čitanje ove knjige, da ne treba da težimo da nam dete bude srećno ili pametno, već radosno.
Imate moju preporuku za ovu knjigu i možete je naručiti ovde.