Montesori danas

Da li su deca danas drugačija? Da li im je potrebno više igre nego pre? Većina roditelja sebi postavlja ova pitanja te sam pokušala da vam na njih i odgovorim.


Živimo u vremenu ubrzanog tehnološkog razvoja. To za nas znači da zamenjujemo stare stvari koje nam ne koriste sa novim bržim i funkcionalnijim stvarima. Mnoge dobrobiti po čovečanstvo imamo zahvaljujućii tehnologiji.

Naravno postoji i ona druga strana medalje loša strana tehnologije. Mi kao pojedinci možda ne možemo da zaustavimo sve negativne stvari, ali jedno možemo.

Da ne koristimo baš sve što nam se ponudi kao magično rešenje svih naših problema, i da ovo je možda najvažnije da ne koristimo za decu ono što nije napravljeno za njih.

Jedna od tih stvari je upravo ono o čemu pišem na svom blogu, telefon.

"Kada je nešto napravljeno za decu, utiče pozitivno na dečiji razvoj, razvoj sposobnosti i veština. Pokreće decu da misle i da imaju zdravo detinjstvo. Telefon je sve suprotno od toga."

Zašto telefon nije za decu predškolskog uzrasta?

Deca se razvijaju u pokretu. Gledajući u telefon deca sede u neprirodnom položaju što je suprotno od pravilnog razvoja kičme i stopala.

Vreme ubrzanog razvoja je od 1.do 7.godine, kada se na najlakši način razvijaju dečije sposobnosti i veštine kroz igru. Dečiji mozak i oči nisu pripremljeni za brze efekte i sadržaj koji deca gledaju na telefonima.

Telefon na decu deluje kao i droga, i sigurna sam da ni jedan roditelj ne želi da preuzme taj rizik.


Šta možemo da uradimo za decu danas?

Da im pružimo srećnije detinjstvo. Da im pokažemo igre kojih smo se mi igrali, prirodu, loptu... Da ih naučimo veštinama koje mi znamo i koje će razvijati njihovu samostalnost. Jer kako kaže naslov jedne knjige za roditelje "Samostalnija deca su srećnija."


Postoje mnogo pedagogija koje nam pružaju informacije o vaspitanju dece. Sve one mogu poslužiti roditeljima kao pomoć na putu roditeljstva. Ja sam neko ko voli da potraži odgovore na pitanja koje me baš interesuju.

Dok sam još bila na fakultetu čula sam o Montesori pedagogiji.

Zainteresovala me je zbog načina na koji je predstavljeno vaspitanje, a koje je meni kao studentu druge godine Učiteljskog fakulteta bilo strano.

Montesori pedagogija je usmerena na dete, i na prilagođavanje okoline detetu, a ne na prilagođavanje deteta okolini, kako se u tradicionalnom vaspitanju mislilo.

Nakon toga sam dalje čitala literature Marije Montesori i bila impresionirana, rezultatima do kojih je ona došla.

Nakon fakulteta pohađam Montesori kurs, jer sam kao i svi ostali bila oduševljena decom koja se igraju samostalno ali i sposobnošću dece mlađeg uzrasta, za koju nisam znala da je moguća, budući da sam ja učila o deci od 3. do 7.godine.

Postoje i oni koji vide negativnu stranu ove pedagogije ali ja za decu od 1 do 7. godine ne vidim ni jednu lošu stranu. Ako pričamo o deci i razvoju njihovih sposobnosti.


Kako bih se upoznala sa razvojem deteta od rođenja, odlučila sam da pročitam knjigu Montesori od početka.